Шта Међународни дан жена представља женама 21. вијека?

Осмог марта 1908 године Клара Цеткин и Роза Луксембург повеле су 15 000 жена у марш кроз Њујорк, марш за боље услове рада, веће плате, краће радно вријеме те право гласа и добиле су све наведено. Није их обесхрабрило ни то што је годину прије полиција разбила њихове прве протесте, не након тога оне су се удружиле, још снажније кренуле у своју борбу и основале синдикат који су чиниле претежно текстилне раднице због чињенице да је то био један од ријетких послова које су жене могле радити ван својих домова.

Синдикат Управе Републике Српске, својим чланицама као и свим дамама жели срећан  8. Март. Ипак као одговорни чланови друштва морамо да се запитамо да ли се данашњи дан свео на једну ружу, каранфил, поклон бон у неком од помодних бутика, комад накита… у сваком случају, далеко од првобитне идеје иза овог празника.

Зашто се драге даме на овако важан дан задовољавају тако мизерним, тривијалним ситницама, умјесто да се боре за своја права као што су то њихове претходнице радиле? Ово што данас уживају су искључиво плодови њихове борбе, борбе која је послије хиљада година коначно изједначила “јачи”, и “слабији”, пол. Те храбре жене су у аманет будућим нараштајима оставиле већа права али и обавезу да наставе њихову борбу. Запитајмо се шта ће данашње генерације оставити оставити будућим нараштајима, својим ћеркама и унукама? Руже? Безвриједне и испразне честитке? Зашто умјесто тога не би ишле стопама, пионирки ове идеје и наставиле да се борите за своја права?

Зашто се не би бориле за ваша права са виших функција? Зашто се задовољавати нижим рангом полагајући наде у мушки род гледајући их са љествице или двије испод? Због чега смо дошли до тога да су наше мајке, супруге и сестре само статистика која испуњава норму? И због чега сте ви сасвим задовољне с тим? Зашто на жељу ка одређеној функцији слушате “Пусти то је мушки посао, мушко ће то боље одрадити, није то за жену”? Да ли су додуше ријетке али опет присутне предсједнице држава слушале оне који су им то говорили?

Зашто сте само постотак, онај мали ситни број, уместо да стремите ка вишем? Зашто је овај дан претворен и лакрдију поклона и цвијећа, које већ сутрадан губи смисао? Да ли знате да само 24 одсто жена заузима место у парламенту на светском нивоу а само 18,3 одсто жена је на министарским позицијама када причамо глобално. Да ли знате да је у Босни и Херцеговини, заступљеност жена у Представничком дому Парламентарне скупштине износи нешто око 23,8 одсто, док је у Дому народа тек свака десета столица са женским именом.

У 2016. години изабрано је 6 женских начелница и то у општинама: Источни Дрвар, Језеро, Калиновник, Мркоњић Град, Ново Горажде и Високо, што је за једну начелницу више у односу на 2012. годину. Да не потцјењујемо никога али наведено није Бања Лука, Сарајево, Требиње, Мостар… ради се о малим општинама, вјероватно сразмјерној борби данашњих дама. Да се више ни једној жени не деси случај „Слободанке Тодорић“ коју је насвјестан послодавац отпустио након три године незаконитог продужења уговора о раду, након обољења од карцинома, четири тешке операције и извађеног бубрега, то су основна људска права која су ускраћена једној жени, док је њених 500 колегиница ћутало и наставило да трпи „женска права“, ћутња Синдиката у тој творници, најгалснија је од свега!

Данас смо далеко од нивоа истинске борбе за права жена какву је предводила Клара Цеткин, сви заједно морамо да радимо на побољшању положаја жена у друштву.

Драге мајке, супруге, сестре, ћерке и друге, Синдикат Управе Републике Српске, вам жели да умјесто трица и кучина које ћете данас добити будете исто вредноване и плаћене за свој рад као и ваше мушке колеге, да не бринете о трудничком боловању и да вам нико на разговору за посао не постави питање “да ли планирате породицу”, да вас не дискриминишу на основу пола ни на који начин а за руже је сваки дан у години, добар дан.