Хоће ли бити кише за 1. мај?

Црвени каранфили, симбол проливене крви радника који су 1. маја 1886. године на улицама Чикага страдали тражећи осмочасовно радно вријеме, одавно су отишли у заборав, протести који су некада били константа која је властодршце подсјећала на чињеницу да буду опрезни како се понашају са онима који им хљеб зарађују су замјењени излетом у природу, негдје роштиљом, негдје котлићем а код оних имућнијих се Богами нешто и „окрене“.
Да се разумијемо права радника су данас много већа него што је то било прије 30, 50, 80 а да и не спомињемо период самих почетака борбе радника скоро 150 година од данас. Опет не можемо се отети утиску да су данашњи радници заборавили да уживају права за која се неко други изборио за њих, колико је младих људи изгубило животе тада, шта заправо славе и на крају најважније шта ће они оставити у насљеђе будућим покољењима.
Тржиште рада Републике Српске али и мање више свих земаља окружења (донекле изузев Словеније), је упропаштено криминалним приватизацијама, нестручним доносиоцима одлука и у личну корист окренутим политичарима. У таквом једном систему радници се од стране послодаваца (част изузетцима), третирају као нерадници, џабалебароши, банда која само чека како би отишла на боловање а комуникација великих газда се своди на “ако ти нећеш има ко хоће” и “ да ли планирате рађати у наредном периоду”… На жалост све наведено и још много тога није било довољно да се радничка класа пробуди и крене у борбу за своја права. Како је дошло до толике апатије и клонулости духом врло је тешко одговорити можда је разлог у томе што данас и годинама уназад 1. мај најгалантније славе управо они који ни немају запослење, мада о том парадоксу други пут.
Оно што са сигурношћу можемо рећи је да као на некој великој прекретници што у неку руку и јесте, крај 20. вијека обесмислио је прославу овог некада важног празника. Радници су умјесто за машинама, на бироу или чекању, једна група ће “зајмити” паре или узети од старог оца и мајке па негдје у природу, док ће друга првомајски уранак дочекати на радном мјесту. Врло ријетко ће за ангажман на тај дан бити и награђена, а подсјећања ради некада су службе које нису имале слободно на празник рада као накнаду добијале износ у висини половине своје мјесечне плате. Још један доказ колику ерозију насљеђених радничких права смо допустили у веома кратком временском року.
Први мај дефинитивно више није празник и није оно што је некад био, дан кад би се требали артикулисати захтјеви и потребе радника, у многим областима је то један обичан радни дан. Можда ће га провести баш продавајући тоне ћевапа и десетине хиљада лепиња.
И шта кажете хоће ли бити кише за Први мај?